Otvaranje sezone 2012 - Kanjon Škurda

Share on Facebook

Ovogodišnje otvaranje kanjoning sezone za Extreme Canyoning Team je počelo 04.04.2012. sa veličanstvenim kanjonom Škurda. Nakon žestoke zime i višemesečnog iščekivanja došao je prvi dan da otpočnemo sa našim akcijama. Prošle godine smo bili primorani da uradimo evakuaciju iz kanjona pre njegovog samog kraja, pa je to jedan od razloga zašto nam je ovaj kanjon bio prvi u planu. Drugi razlog za odabir ovog kanjona je bio upravo i vremenski period koji smo odabrali nakon ogromnih snegova sa očekivanjem velike količine vode. Nije nam dugo trebalo da odredimo tačan datum kao i da okupimo celu ekipu. Kroz ovu galeriju možete pogledati kako je izgledao donji deo kanjona Škurde, a uz to i zamisliti kako je nama bilo.

Ne može se sa sigurnošću reći gde se nalazi izvor reke Škurde, ali pretpostavlja se da izvire i ponire u Njegušima, odakle se probija ponovo na obroncima Lovćena i svojim čudnovatim kanjonom spušta i uliva u zaliv Boke Kotorske. Sam kanjon karakteriše veoma velika dužina i skoro 800 m razlike u nadmorskoj visini, a počinje nekih 200 m niže od  prevoja Krstac, podno Lovćena, neposredno ispod stare austrou-garske brane i završava se pored zidina starog grada. Za njega se pesnički može reći da se nalazi između planina i mora.
Količina vode u kanjonu većim delom godine vrlo je mala, sem posle velikih kiša kada je kanjon uglavnom neprohodan. Zbog geografskog položaja spoljašnja temperatura je i u zimskom periodu prilično visoka, ali u gornjem delu, voda je zaleđena, a kanjon prekriven ledenicama. Teško ga je proći u jednom danu, naročito ako je grupa brojnija od pet članova. Pored prirodnih sidrišta, prilično je dobro opremljen, ali uvek je potrebno zameniti po neki bolt, što zahteva dodatno vreme, a bezbroj kaskada i vertikala zahtevaju konstantnu upotrebu  užeta. Jedna od upečatljivih karakteristika je veliki broj žaba koje nastanjuju bazene i klizave stene, a siguran sam da imaju po neki gen od pauka s obzirom da smo ih vidjali na najneverovatnijim mestima na skoro vertikalnim zidovima.
Dugi nam je pričao da je jednostavno impresioniran ovim kanjonom. Prolazio je kroz njega u uslovima kada nema tekuće vode, kada je ima malo, pa čak i posle velikih kiša kada bujice daju posebnu težinu ovom "uživanju". Morali smo da proverimo da li su njegove priče lovačke ili stvarne. Tako smo odredili datum, organizovali se i krenuli put Kotora. Šatore smo podigli na staroj brani i uz vatru gledali u Kotor iz, svima nama, nove perspektive. Ipak, retka je prilika da se Kotor noću posmatra odozgo. Rano ujutru ekipa iz Beograda došla je na dogovoreno mesto gde smo predali kamp opremu i sa njima krenuli u pohod na najduži kanjon u regionu. Prve fotografije su već nastale kada smo stigli na vrh brane i počeli sa pripremama. Adrenalin je rastao i želja za upoznavanjem ovog kanjona bivala je sve jača. Znali smo da je Dugi sa razlogom toliko hvalio ovaj kanjon i jedva smo čekali da to i sami potvrdimo.
Prvi abzajl je prošao kao na vežbalištima. Onda, kada je uže "pozvano" postalo je svima jasno da sada postoji samo jedan put – put kroz kanjon! Prvi deo kanjona donosi nekoliko uzastopnih kaskada, koje nam ne predstavljaju veći problem i nošeni iščekivanjem šta je sledeće, napredujemo na dole. Još uvek smo u otvorenom delu kanjona i sunce nas prži i ne propuštamo da svoja ronilačka odela pokvasimo u vodopadima. Posle dugačkih vertikala, kaskadne delove prolazimo otpenjavajući po kamenim gromadama, jer je Škurda rešila da taj deo prođe kao ponornica. Poneki oblak ne uspeva da ublaži žegu. Prošlo je već dva-tri sata od ulaska u kanjon i vreme je za pauzu. Nalazimo malo hladovine ispod stene i kao ovce guramo glave van domašaja sunca. Otpakivanje vodonepropusnih vreća nam ne pada teško jer znamo šta je u njima. Nismo ni znali koliko je slatka voda koju smo poneli. Sređujemo prve utiske i divimo se slikama na malom displeju Peđinog aparata. Zaneseni pričom ne primećujemo da se nebo iznad nas prekriva tmurnim oblacima. Stvari se menjaju, kanjon se zatvara i opet se ne može bez užeta. Kiša nam je donela osveženje, ali su stene, koje su bujice uglačale, postale izuzetno klizave. Do sada smo brzo napredovali, ali to više nije bilo moguće. Konfiguracija terena se promenila. Dugačke vertikale i široke platoe zamenile su kraće vertikale koje se, po pravilu, završavaju sa bazenom i malim ispustima na kojima nema mesta za sve. Sve više vremena provodimo u vodi, užad se natopljavaju, a i prenošenje foto opreme iziskuje sve više pažnje. Pored već pomenutih abzajla kroz vodopade, tu su kaskade, bazeni, plivanje, otpenjavanje, kao i  provlačenja kroz uskre procepe.
Dolazimo do prvog mesta gde je moguće napustiti kanjon. Mnogo vremena je prošlo, na našim licima ima znaka umora, ali jednoglasno nastavljamo dalje. Nedugo zatim nailazimo na najslikovitiju vertikalu tog dana, što nam je bila nagrada. Prekrivena je mahovinom kao iz bajke, a Peđa je naziva “Venecuela” jer je pre toga mislio da tako nešto postoji samo u nekoj od egzotičnih zemalja poput Venecuele. Vreme neumitno prolazi i mi stižemo do poslednjeg mesta za izlazak iz kanjona pre njegovog kraja. Odavde može da se vidi Kotor, pa čak i ljudi na ulici i sve deluje tako blizu. Sat je pokazivao da smo već preko 10 sati u kanjonu. Sve je manje gipkosti u našim pokretima, ali većina ekipe želi da produži dalje u neizvesnost od minimum pet sati. Mrak uskoro kreće da pada. Dugi, svestan rizika koji nosi nastavak kroz kanjon, prekida dalju raspravu i prstom pokazuje na slabo uočljivu stazu ka kamenim livadama grebena, koja je jedini siguran izlaz iz kanjona. Dok se spuštamo pored zidina starog utvrđenja sumiramo utiske i prve rečenice su da kanjon moramo proći do kraja. Tek sada primećujemo da se razvedrilo i da kiša više ne pada.
Rečima smo opisali onoliko koliko je to moguće, a jedino fotografije dočaravaju ovaj savršeni, ali ne zadugo u potpunosti neispunjen doživljaj osvajanja kanjona Škurde.

Nije nam dugo trebalo da se dogovorimo za novi datum odlaska u ostatak avanture, kao i da okupimo ekipu. Nakon svih priprema, rano ujutro, krenuli smo ka mestu na kojem smo prethodno izašli.
Gazeći  usku stazu sa kamenim podzidom, penjemo se sa spoljašnje strane drevnih zidina koje opasuju stari grad Kotor. Gradski bedem dug je pet kilometara, visine između 5 i 20 metara i završava se na brdu gde je istoimena tvrđavi Sv. Ivan ili, kako Kotorani vole da kažu, San Đovani. Sa unutrašnje strane vode 1426 stepenika do vrha. Ostatak bedema u priobalnom pojasu, kao i bedemi u brdu svoj današnji izgled dobili su u mletačkom periodu. Tom istom stazom prolazili su stanovnici kotorskog zaleđa, noseći na svojim ili životinjskim leđima robu koju su najčešće menjali za so ili druge potrepštine neophodne za život u surovom okruženju. Tvrđava sa svojih 260 mnv ostaje ispod nas. Grupa ljudi u neoprenskim odelima sa šlemovima na glavama, drečavim užadima i vodootpornim vrećama na leđima korak po korak napreduje uzbrdo. Početak je aprila, a spoljašnja  temperatura je sasvim prijatna. Zbog tereta koji nosimo i velikog uspona, znoj curi niz lica i dlanove.
Pokušavamo da obuzdamo ushićenje. Ne znamo da li veće uzbuđenje izaziva pogled na Kotorski zaliv ili saznanje da ćemo uskoro zakoračiti u kanjon Škurde.

Svaki kanjoj je priča za sebe, neuporediv sa drugim, ako ne gledamo suvoparne statističke informacije kojima se izražavaju dužina, razlika u nadmorskoj visini ili temperaturi vode. Generalno, postoje tehnički zahtevniji ili manje zahtevni, bogatiji ili siromašniji vodom, sa više ili manje vertikala, ali svaki kanjon je priča za sebe, sastavljena od bezbroj jedinstvenih detalja i doživljaja koji pohrle iz sećanja kada pomislimo na njih.
Nikada nam nije bio primarni cilj što brži prolazak, već uživanje u lepoti oblika sa kojima se susrećemo. Nije razlog kanjoninga samo proći kroz kanjon, već je draž u samom boravku i kretanju kroz njega. Za one koji vole da znaju odgovor na pitanje „koliko još ima do kraja“, Škurda je idealna destinacija. Kada altimetar ispiše nulu stigli ste na kraj, dalje je more. Istina to nema nikakve veze sa vremenskim intervalom, ali apsolutno je tačno što se tiče nadmorske visine. Pored uspomena, kao ličnih trofeja, trudimo se da snimimo što više jedinstvenih detalja u kojima mogu da uživaju i pasivni ljubitelji kanjona. I takav način kanjoninga nosi određenu vrstu neizvesnosti i ekstremizma. Stvari mogu da se otrgnu kontroli, krenu naopako, pa recimo, u sred virtuelnog silaska niz kanjon crkne baterija u mišu, a avanturista ostane zaglavljen između dve vertikale.
Snimanje u tako vlažnom i skučenom okruženju zahteva posebnu proceduru, vremenski i tehnički veoma zatevnu. Improvizacije po pitanju kvaliteta opreme ne daju upotrebljive rezultate. Korišćena oprema je ili vodootporna ili se transportuje u takvim kućištima da bi mogla da preživi tumbanje i mokro okruženje. Sve fotografije nastale su kao rezultat rada jednog izuzetnog fotografa, još jednog (totalno neizuzetnog fotografa), najmanje dvojice snažnih i upornih nosača opreme i ostatka tima koji je imao razumevanja i strpljenja za bezbrojne zastanke i vrlo preciznu organizaciju, podređenu stvaranju neizbrisivih tragova boravka na tako specifičnom mestu.  

Peđa je prokomentarisao svakog člana tima koji je učestvovao u akciji i  nezaboravnom druženju. Nikoga nije poštedeo, svakoga je okrpio i prilepio mu osobenu karakteristiku na osnovu nekog propusta ili događaja iz kanjona Škurde:
- Vlada Crnka da ubaci "NOŽ" u njegovu obaveznu opremu da se ponovo ne bi našao u "NJUŠKINOJ" zamci, posebno da ne kreće u kanjon bez novih "RAU BAU" cvikera.
- Đape sa dve cigare, koje nosi u kanjon, da smanji na jednu (zbog težine same opreme) i da prestane da dodaje uže otpozadi da bi mu krenulo (nema smisla zbog drugih).
- Njuška da ne postavlja zamke po kanjonu i Nešinu čuturicu da vrati, a rakiju može da popije.
- Nikola strelac da ponese sve majice koje ima...ako se pojavi ponovo bez majice ići će u kanjon samo u kupaćim gaćama za kaznu (gledaćemo da to bude Grlja ili neki sličan vodeni kanjon).
- Lovac (Neša) da ponese malo više piva, a ne da u kanjon ide sa dve limenke (uvideli smo da Šerpas Njuška može da ponese podosta tešku torbu).
- Kum da pribavi šlem druge boje, a ne da na svim slikama izgleda kao "KALIMERO".
 - Dugonja, naš vođa, naravno da počne da jede... Šta? Pa naravno, "PEČENJE"!
- A što se mene tiče, potrudiću se da vam pravim još bolje slike sa manje čekanja na vertikalama i hladnoj vodi (ali ne smem baš da obećavam puno oko tog čekanja).
- I na kraju za sve nas važi da se čuvamo "KOZA" jer nam rasturiše tim za čas posla na kraju kanjona. Dobro žive glave izvukosmo.

Svi koji su bili u kanjonu, nadam se, razumeće sve gore navedeno, a onima koji nisu bili, želim da nam se što pre pridruže na nekoj od narednih akcija kako bih ovaj spisak dopunio sa još nekim komentarima.

Fotografija našeg EXTREME CANYONING TEAM-a po završetku "ŠKURDE" ispred starog grada, gde su nas gledali kao da smo došli sa druge planete, a ne da smo samo izašli iz kanjona koji se nalazi na par stotina metara od njihovih kuća gde žive, a za koji mnogi i ne znaju da postoji!

Celokupnu galeriju kanjona Škurde pogledajte ovde.

Share on Facebook
Share on Facebook

Sve fotografije, tekstovi i materijali sadržani na ovom sajtu su zaštićeni međunarodnim zakonom o autorskim pravima i ne smeju se reprodukovati, distribuirati i postavljati na drugim sajtovima bez prethodne pisane dozvole vlasnika. Predrag Vučković kao fotograf i Extreme Canyoning Team su vlasnici i autori svih materijala sadržanih na ovom sajtu (sa izuzetkom materijala saradnika).