NOŽICE ZA NEZABORAV

Share on Facebook

Kanjon Nožice se nalazi u Crnoj Gori, severoistočno od Podgorice, na obroncima Kučkih planina, odnosno masiva Žijeva. Ime ove interesantne rečice i kanjona potiče od plemena Bratonožići, koje se nalazi tik između Vasojevića na severu, Kuča na istoku na granici sa Albanijom i Pipera na zapadu. Ovom kanjonu je vrlo lako pristupiti sa starog puta Podgorica - Kolašin, gde put u jednom trenutku i prelazi preko vodenog toka Nožica. Tu treba skrenuti i pratiti asfaltirani put par stotina metara nizvodno, sve do mesta gde počinje da se penje i udaljava od vodenog toka Nožica. Nožice se spajaju sa vodenim tokom Brskuta i sačinjavaju Malu Rijeku koja se nedaleko od Podgorice uliva u Moraču. Sliv ovih reka je prilično nepristupačan i slabo naseljen, kao i većina kraških predela u Crnoj Gori. Evakuacija iz kanjona je jedino moguća uzvodno uz kanjon Brskuta ili nizvodno niz impresivan kanjon Male Rijeke, koji predstavlja zaseban kanjon.

Prvobitni plan je bio da u ovoj akciji spojimo dva kanjona u dva dana, Nožice i Malu Rijeku sa bivakovanjem u kanjonu. Zbog nešto komplikovanije logistike i pripreme za akciju prilicno kasnimo sa ulaskom u kanjon, tek u 11h, iako je ulazak pored samog puta. U početku je vodeni tok dosta širok, kao i na većini manjih reka. Zbog širokog korita i nije tako lako oceniti stvarni protok vode, ali na osnovu prvih utisaka može se reći da je bio idealan, ni previše jak, a ni slab. Prvi deo kanjona se svakako svodi uglavnom na hodanje kroz vodeni tok sa povremenim plivanjem i skakutanjem sa kamena na kamen. Iščekujući nove izazove napredujemo kroz ambijent uglavnom obrastao mahovinom i cvećem u okolini kanjona, kao i mešovitom šumom čija popadala stabla u vodi  preskačemo ili obilazimo. Kako vreme prolazi polako počinju da se naziru sve ozbiljniji zidovi kanjona prvo sa leve, a zatim i desne strane i sve krupnije kamenje odnosno stenje u vodi. Posle nekih sat i po vremena nailazimo na prvu "ozbiljniju" vertikalu dok zid sa leve strane postaje prilicno uglačan, impresivan i visok nekoliko stotina metara u komadu. Na ovom mestu kanjon iznenada postaje skroz uzak, a vodopad se prvo razliva tik uz ivice dva naspramna zida, a zatim spaja i u potpunosti kanališe u uskom i uglačanom koritu. Ovde treba biti jako oprezan, jer u ne tako kratkom delu, kanjon je toboganskog tipa sa nekoliko krivina gde se voda sa lakoćom poigrava i nosi sve sa sobom. Ovaj deo se završava, ne tako velikim, ali vodopadom u mlazu, kome nije jednostavno prići. Kanjon je solidno opremljen jednostrukim veštačkim sidrištima, ubušenim u glatko stenje, i na ovom delu postoje dva sidrišta sa različitih obala od kojih je skoro nemoguće doći do drugog na desnoj obali pri iole većem vodostaju. Pri većem vodostaju sigurno je najbolje pri spuštanju niz uže što pre se podvući pod mlaz vodopada i ne pokušavati doći do desnog sidrišta. Ovaj deo se završava sa uskim uklesanim kazanom iz koga nije najjednostavnije izaći zbog prepreke u vidu glatke stene koju voda preliva i koju treba savladati iz dubokog vrtložnog kazana sa vodopadom u sredini. Posle ovog dela, kanjon se neznatno širi, držeći svoj prosek između 5 i 10 metara u osnovi sa povremenim užim delovima. Vertikale su ostavile poseban utisak na svakog od nas, jer su prilično lepo raspoređene, nema puno prevelikih, preko 30m, a ni onih sitnijih sa otpenjavanjem. Na pojedinim mestima su kaskadnog tipa i skoro svaka vertikala se završava u dubokoj vodi sa obaveznim, i ne tako kratkim plivanjem. Ovde bih izdvojio jedan prelepi vodeni hodnik širine oko 3m, gde su mnogi, ushićeni lepotom i netaknutošću, poželeli da skoče sa visine od preko 20m u vodu. U ovom delu je bilo prilično mračno, najvećim delom, zbog uskih i bliskih litica zatvorenijeg dela kanjona, a jednim delom i zbog tamnih oblaka koji su skoro u trenutku naišli. Kanjon se zatim otvara polako, nazire se kraj, osećamo se kao da ponovo sviće i kao da je kanjon ono najlepše rešio da ostavi za kraj samo zbog nas, ne prestajući da nas iznenađuje svojom raznolikošću. Vreme neumorno prolazi, na šta se i ne obaziremo previše, uživajući u slikanju, snimanju, kupanju, skakanju u vodu... U ovom delu je, može se reći, i možda najlepši deo Nožica, sa vodopadom od 25m, koji se preliva iz jednog bazena preko najmekanije mahovine u bazen srazmeran dimenzijama vodopada koji tu pada. Zanešeni i opijeni lepotom ovog dela, dozvolili smo da nam potone kamera u vodu ovog nesvakidašnjeg bazena. Zahvaljujući jakoj upornosti i najviše želji da celodnevni foto i video materijal ne ostane večno u Nožicama, posle dobrih sat vremena uspevamo da sa kratkim zaronima lociramo i izvučemo opremu iz vode. Iako je skoro najduži dan u godini, mrak neumoljivo "pada", a pljusak i grmljavina dolaze u kompletu. U trenutku ostajemo podeljeni i locirani na nekoliko visinskih tačaka u potpunom mraku, gde svako pokušava da izvadi svoju lampu. Huk vode u reci, pljusak i grmljavina su stvarali takvu buku, da je bilo skoro nemoguće dozvati bilo koga ko nije odmah pored. I bez mnogo priče, svima je bilo jasno da treba što pre da se skupimo na jednom mestu. Nikada nećemo zaboraviti munje, koje su često, na trenutke, obasjavale ceo kanjon i tako nam pomagale da vidimo siluete  drugara,  koji su štedeli ili još uvek nisu uključili lampu. Brzo smo se skupili, zatim polako i sigurno kaskadno spustili sve do poslednje vertikale u Nožicama. Zbog loših vremenskih uslova, odustajemo od bivaka i spavanja u kanjonu, kao i od prolaska Male Rijeke, koji smo planirali za sutradan. Posle kratke pauze i predaha, krećemo uz kanjon Brskuta. Ne žurimo uopšte,  trudimo se da pronađemo najlakši put u potpunom mraku sa što manje hodanja po vodenom toku, penjanju krpunog kamenja, probijanju kroz trnje i šiblje. U početku često menjamo levu i desnu stranu obale a ne retko idemo i direktno vodenim tokom jer bolja opcija ne postoji. Ponekad to deluje i kao bezidejno tumaranje i penjanje uz obalu o odmah zatim bespotrebno spuštanje, ali cilj je potpunon jasan, treba izadji uz Brskut do civilizacije i prvih kuća. Mnogi su premoreni, iscrpljeni ali još uvek vedrog duha, nasmejani i spremni za šalu. Sa desne strane za prolazak koristimo sipar sa izrazito krupnim kamenjem, bez rastinja što je i znak da smo sve bliži cilju. Kanjon se sve više otvara, sve je više svetla, a i polako sviće. U svitanje stižemo do prve kamene kuće Gudovića, gde nas dočekuje ljubazni domaćin i gde smo ostavili vozilo sa suvim stvarima.
Gotovo, u trenutku, zaboravljamo neprespavanu i napornu noć. Osvrćemo se pogledom iza u pravcu kanjona, zatrpani utiscima iz Nožica, koji se neprestano mešaju i prelivaju. Život u komfor zoni je, ipak, previše lagodan, ali i dosadan. Jedva čekamo novu akciju.

Photo: Predrag Vučković/extreme-photographer.com
Tekst: Miloš Radević/extremecanyoning.com 

 

 

Share on Facebook
Share on Facebook

Sve fotografije, tekstovi i materijali sadržani na ovom sajtu su zaštićeni međunarodnim zakonom o autorskim pravima i ne smeju se reprodukovati, distribuirati i postavljati na drugim sajtovima bez prethodne pisane dozvole vlasnika. Predrag Vučković kao fotograf i Extreme Canyoning Team su vlasnici i autori svih materijala sadržanih na ovom sajtu (sa izuzetkom materijala saradnika).