Extreme Canyoning u Politikinom magazinu + naslovna strana

Share on Facebook

Kanjoning je ekstremni sport koji poslednjih godina osvaja i naše momke. Ipak, bez dobre obuke, kvalitetne opreme i vođe tima nema uspešne akcije. Rečima Rajne Popović počinje članak o kanjoningu u Politici, najstarijem listu na Balkanu, nedavno objavljenom kod nas. Kao i do sada neizreciva nam je čast kada poznati mediji pišu o našoj i vašoj disciplini, što u mnogome doprinosi širenju svesti ljudi o ovom avanturističkom sporu, a o čemu svedoči i sve veći broj zaintereovanih ljudi raznih starosnih dobi za posetu nekom od kanjona.

Politika Magazin

Lepota dostupna samo odvažnima
Sve izgleda prelepo – na slikama. I lako. Kuražnim momcima koji osvajaju kanjone, svaka akcija je uzbudljiva, baš kao što je bila i ova od pre desetak dana po crnogorskim vrletima, sa kojih objavljujemo fotografije. Beograđanin Predrag Vučković i Extreme Canyoning Team, krenuli su iz Beograda s punim gepecima opreme u novo trodnevno druženje, usput im se pridružio ostatak ekipe iz Kraljeva.
Sve je više ljudi koji se bave ovim sportom, u svetu pa tako i kod nas. Koliko ih je – ne zna se baš tačan broj, preovlađuju muškarci, mada bude i žena. Ali sigurno nema puno onih u potpunosti samostalnih i spremnih da prođu kroz svaki kanjon, jer to zahteva veliko iskustvo i specijalističke kurseve. Sve je više turista kojima iskusni kanjonaši organizuju prolaske kroz neki od lakših kanjona, pa oni posle požele da prođu ozbiljniju obuku – objašnjava Vučković, inače dugogodišnji ljubitelj ekstremnih sportova, među kolegama poznat kao fotograf sa bogatim iskustvom i mnoštvom fotografija objavljenih u svetskim časopisima.
Nema ni tačnog podatka ko je prvi počeo da osvaja kanjone, ali sigurno je da se u Francuskoj najviše ljudi bavi ovom disciplinom a i najviše proizvođača opreme je upravo iz te zemlje. Za bavljenje kanjoningom potrebni su određena zrelost i iskustvo, ali u svakom slučaju mlađe osobe mogu da učestvuju na akcijama u prisustvu starijih i iskusnijih, napominje Predrag Vučković skrećući nam pažnju da ne postoji "šetnja po kanjonima", pogotovo što se pod ekstremnim kanjoningom podrazumeva prolazak kroz, običnom svetu nepristupačna mesta, gde se savladavaju razne prirodne prepreke, uz pomoć alpinističke, speleološke i ronilačke opreme.

Extreme Canyoning u Politika magazinu

Najviše istraženih kanjona ima u zapadnom delu Srbije. To su uglavnom pritoke Drine. Od onih koje kanjonaši vole možemo pomenuti reku Tribuću kod Ljubovije, potom Brusnicu ili Selski potok koji se strmoglavo spušta u jezero Perućac. Uglavnom kanjoni mogu biti lagani ili ekstremno teški za prolazak, ali u svakom slučaju naglasak nije na tehničkoj težini već na nedodirljivoj lepoti i uživanju – dodaje naš sagovornik. Da li je kanjoning ekstremni sport, ekstremni hobi, zabava hrabrih momaka i devojaka?
- U svakom slučaju to je ekstremni sport. Kad je sve kako treba i kada pri prolasku kanjona nema problema svima je lepo ali na žalost opasnost vreba sa više strana i situacija može vrlo lako da se promeni. Kako je kanjon jednosmeran put bilo kakva povreda može biti jako neprijatna i komplikovana za izlazak i evakuaciju – kaže Vučković. – Postoje razni klubovi, udruženja, organizacije kod nas. Naravno da komuniciramo i razmenjujemo iskustvo tim pre jer je u kanjoningu svako iskustvo od neprocenjivog značaja a razvoj modernih tehnologija i interneta u tome nam mnogo pomaže.
A oprema, da li je skupa?
- Najbitnije je da svaki deo opreme bude što pouzdaniji koliko god da košta. Oprema je podeljena na zajedničku i ličnu, kao i na tehničku i netehničku. Jedno uže od 200 metara košta oko 400-500 evra, za ronilačko odelo, rukavice i čarape dajemo oko 250 evra, šlem je trošak od 50 evra, pojas 50 evra, alatke i gvožđurija je stotinak evra – pobraja Vučković. Jasno je da ovako skupa oprema mora adekvatno da se čuva i održava kao i da se stara i oštećena izbaci iz upotrebe i zameni novom, jer ipak ona glavu čuva.
Razmišljamo šta je najveća opasnost za ove hrabre momke – vremenske prilike, hladna voda… Ima li telefonskog dometa da može pomoć da se potraži?
- Najopasnije je ono na šta nismo mogli da utičemo kao ni da se pripremimo unapred. Tu bih posebno naglasio odron kamenja koje nam stoji iznad glava a može da krene čak i ničim izazvano ili u slučaju neočekivanog vetra ili veće kiše. Ona druga subjektivna opasnost podrazumeva neadekvatno korišćenje opreme, skakanje u vodu ili klizanje koje je potencijalna opasnost kroz veći deo kanjona. Takođe treba uzeti u obzir i hipertermiju i hipotermiju pogotovu pri dužim ili višednevnim prolascima kroz kanjon ili neplaniranim zaglavljivanjem u njemu – ističe Predrag.
Ekipa u kanjonu, kako saznajemo, mora da se ponaša kao tim. Važna je hijerarhija i zna se ko je vođa, jer on određuje šta se radi i šta ko radi. Budući da najčešće nema dometa za mobilne telefone ozbiljniji timovi nose satelitski telefon "za ne daj bože".
- Uže se postavlja dvostruko kroz ili oko sidrišta, tako da se pri završetku spuštanja povlačenjem jednog kraja može izvući celo uže. Ovde bi trebalo najstrože voditi računa o zaglavljivanju užeta naročito pri većim vertikalama od 40 do 50 metara, jer se dalje bez užeta ne može. Takođe uvek valja nositi i jedno rezervno uže zbog mogućnosti da se postojeće ošteti ili zaglavi. U svakom slučaju ne preporučuje se samostalan prolazak kanjona, zbog već nabrojanih opasnosti. Ukoliko se radi o zahtevnijim kanjonima i vremenski dužem prolasku u akciju kreće manji broj ljudi, dok one lakše i kraće kanjone mogu prolaziti i grupe od desetak i više osoba – objašnjava sagovornik.
Jedna klasična akcija traje najčešće tri dana. Prvog dana se dolazi do kanjona, drugog dana se izvodi akcija i prolazi kanjon i trećeg dana se svi vraćaju kući. Posle toga sledi razmena slika i priča, do novog okupljanja.

U ručak?
Hrana se u kanjon nosi u nepromočivim, plutajućim vrećama i uglavnom su to slatkiši, suvo voće, a jede se samo za vreme većih pauza kada svi zajedno piju i vodu. Ukoliko je previše toplo, voda se pije češće. Neverovatno, koliko je sve slatko što se izvadi za jelo i piće u kanjonu. Uvek treba poneti i nešto više hrane u rezervi za slučaj neplaniranog dužeg zadržavanja u kanjonu. Po izlasku iz kanjona, svi su pod utiskom i posle pakovanja opreme i oblačenja suvih stvari ide se na zajednički ručak.

Tekst: Rajna Popović
Fotografije: Predrag Vučković

Sve fotografije, tekstovi i materijali sadržani na ovom sajtu su zaštićeni međunarodnim zakonom o autorskim pravima i ne smeju se reprodukovati, distribuirati i postavljati na drugim sajtovima bez prethodne pisane dozvole vlasnika. Predrag Vučković kao fotograf i Extreme Canyoning Team su vlasnici i autori svih materijala sadržanih na ovom sajtu (sa izuzetkom materijala saradnika).