Extreme Canyoning u ruskom magazinu "Crna Gora" + naslovna strana

Share on Facebook

Pred vama su retke i stoga dragocene fotografije skrivenih kutaka Crne Gore, do kojih smo došli zahvaljujući grupi hrabrih sportista koji se bave ekstremnim kanjoningom. Razgovaramo sa liderima i osnivačima „Extreme Canyoning“ tima, Predragom Vučkovićem, proslavljenim fotografom i Milošem Radevićem, dugogodišnjim alpinistom i spasiocem gorske službe.

Ko sve čini tim „Extreme Canyoning“?
Ostali članovi su iskusni alpinisti i speleolozi iz raznih klubova i udruženja, kao što je klub ekstremnih sportova Faith i Gorska služba spasavanja.

Da li vam se dešavalo da vam foto-aparat ispadne iz ruku i završi na dnu litice?
Kanjoni koje prolazimo su izuzetno zahtevni i teški za fotografisanje. Sredina je dinamična, vlažna i nepristupačna. U jednom trenutku ima dosta svetla, dok je u drugom mrkli mrak. Voda predstavlja dodatni problem. Ponekad imamo odličan kadar za slikanje ali je to dosta teško izvesti zbog vode ili nepristupačnih litica. Nije nam se nikada desilo da ispadne fotoaparat sa litice jer to može biti posebno opasno da nekome ne padne na glavu, pa su samim tim i mere opreza i sigurnosti veće. Nekoliko puta nam se desilo da nam kompletna oprema pliva u vodi, tako da smo se na to već navikli.

Da li tražite od članova tima da ponove neki zahvat jer niste zadovoljni kako ste nešto snimili?
To se često dešava i potrebno je puno strpljenja za većinu fotografija. Nije retka situacija da neko od članova tima mora čak i da se vrati uz uže i vodopad, da bismo ponovili fotografisanje. Nameštanje i čekanje dođe kao normalna stvar. Ponekad čekamo da sunce zakloni oblak... Zbog toga naši prolasci kroz kanjon uvek traju duže nego obični i toga su svesni svi članovi tima.

Uže, šlem, pojas... Koji komad opreme je „zlata vredan“?
Svaki je „zlata vredan“ i posebno se čuva i održava. U svakom slučaju, uže je najvažniji deo opreme jer je bez njega nemoguće proći kroz kanjon. Zato se pri svakom prolasku nosi bar jedno rezervno uže. Nedostatak ostalih delova opreme, za slučaj nužde, uglavnom može da se improvizije.

Da li u kanjon nosite mobilni telefon?
U kanjonima retko da postoji signal bilo kog mobilnog operatera. Pri svakom prolasku poštujemo sve neophodne mere bezbednosti, pa tako nosimo poseban satelitski telefon koji služi samo za slučaj nužde i eventualnog dozivanja pomoći.

Kako birate obuću za hod po tepihu od mahovine?
Obuća treba da bude duboka i čvrsta zbog zglobova i sa jakim đonom koji se puno ne kliza po mokrom stenju i kamenju. Uglavnom su to razne vrste planinarskih cipela. Nikako se ne preporučuje prolazak kanjona u patikama zbog klizavog đona i velike šanse da se izvrne zglob.

Neoprensko odelo, rukavice, čarape... O kakvom je materijalu reč i da li imate osećaj da ste u oklopu?
To je materijal koji ide neposredno uz telo da bi efektivno čuvao toplotu, pa samim tim mora i da steže, tako da ponekad stvarno imamo osećaj kao da smo u nekoj vrsti oklopa. Uglavnom se koriste ronilačka odela. U zavisnosti od kanjona, količine i temperature vode, biramo njihovu debljinu. Kada je pretoplo, nosi se samo donji deo ronilačkog odela. Gornji deo je u rancu, kad odmakne dan i postane hladnije.

Koliko rezervnih baterija za ručnu i lampu na glavi nosite?
Naše lampe su profesionalne, pa samim tim ne troše puno baterije. Pri svakom prolasku svako nosi svoju lampu jer nikada se ne zna kada će zatrebati. Takođe nosimo i rezervne lampe sa baterijama ali naravno ne preterujemo u njihovom broju.

Kanjoni su veličanstveni i hiroviti. Možete li ih uporediti sa nečim ili nekim?
Teško je uporediti dva različita kanjona jer je svaki lep i zahtevan na svoj način, a kamoli uporediti kanjon sa nečim drugim. Kanjon je teško i opisati, trebalo bi ga pre svega doživeti. U kanjonu doživljavate osećaj netaknute prirode u pravom smislu te reči. Jedan od glavnih naših ciljeva je da iz kanjona iznesemo što više foto i video materijala, kako bismo ljudima što bolje predstavili kako izgleda ta sredina. Nikada ne tretiramo kanjon kao jedinstvenu priču. To je zato što svaki deo kanjona ima svoju posebnu priču.

Klaustrofobija i strah od visine nedopustivi su u kanjoningu. Šta je još nedopustivo?
Klaustrofobija i strah od visine mogu da se prevaziđu, samo su potrebni upornost i strpljenje. Ako neko ima sa tim problema treba to da naznači pre ulaska u kanjon, a ne da prećuti i dovede u opasnost i neprijatnost ceo tim. U kanjonu je nedopustivo izlagati se bilo kakvom riziku, ukoliko to nije neophodno. Takođe je nedopustivo raditi bilo šta na svoju ruku, bez dogovora sa timom.

Da li je teže penjanje uz ili spuštanje niz strme litice kanjona?
Kanjoni su u principu jednosmerni putevi i uglavnom se svode na spuštanje, jer voda uvek ponire sa više tačke ka nižoj. Po prirodi stvari teže je penjanje, mada ponekad ima toliko zahtevnih spuštanja niz klizave i previsne vertikale i vodopade da je možda čak i teže nego penjanje.

Koliko je važno poverenje u članove tima?
Timski duh je najvažniji pri prolasku kroz kanjon. Poverenje u sve članove tima je maksimalno i tu nema nikakvih kompromisa i nedoumica. Družimo se i privatno i veliki smo prijatelji.

Da li je spavanje u kanjonu deo plana ili krajnja nužda?
Spavanje u kanjonu je deo avanture koje nosi kanjoning i treba ga doživeti. Ukoliko se planira, nosi se kompletna oprema koja je potrebna za spavanje. U svakom slučaju, pri svakom prolasku kanjona nosi se jedan deo opreme za slučaj nužde i neplaniranog spavanja u kanjonu, kao i loženja vatre.

Koja je situacija do sada bila životno najrizičnija?
Rizična situacija uglavnom se desi u deliću sekunde i tek onda shvatite koliko su kanjoni ekstremni. Sve vreme hodate po ivici i svako klizanje ili pad kamena su jako neprijatni i rizični. Bilo kakva povreda koja onemogućava dalji napredak kroz kanjon, daje prilično komplikovanu situaciju.

Sudeći po fotografijama, u kanjonu nailazite na zmije, insekte, leševe životinja...
Životinje su sastavni deo kanjona. Ne bojimo ih se i trudimo se da ih što manje ometamo u njihovoj prirodnoj sredini. Ne radujemo se baš kada vidimo neku uginulu životinju ali to je ipak njihova prirodna selekcija. Kroz fotografije se trudimo da prenesemo sve ono što zatičemo po kanjonima, pa tako i životinje.

Da li je kanjon Vruće rijeke, najveći u Crnoj Gori, kod koga je visinska razlika 600 m, vaš najozbiljniji kanjondžijski podvig, s obzirom da ga je vaš tim savladao za 14 sati?
Kanjon Vruće rijeke iznad Bara i Škurde iznad Kotora su najdublji u Crnoj Gori. U svakom slučaju visinska razlika i količina vode u najvećoj meri određuju vreme prolaska kanjona. Retko kada smo kanjone razvrstavali po tehničkoj težini, već samo po vremenu koje je neophodno za prolazak. To je bitno zbog veličine grupe i neophodne opreme. Ukoliko prolazimo neki od većih, odnosno dubljih kanjona, svakako da će grupa biti manja i obrnuto.

Zašto ste kanjon Nevidio uporedili sa vodenim parkom?
Kanjon Nevidio je najpopularniji kanjon u Crnoj Gori i prolazi ga dosta turista tokom leta. Nema izrazitih vertikala i moguće ga je proći i bez standardne alpinističke opreme ali nikako bez ronilačkog odela zbog temperature vode. U kanjonu ima dosta skakanja u vodu, kupanja, prskanja i sve to su nam dovoljne asocijacije za jedan prelepi prirodni vodeni park.

Kad se kaže Bogutovski potok, Medjurečki potok, Škurda čovek zamišlja pitomu vodu. Kakve asocijacije izazivaju kod vas navedeni toponimi?
Bogutovski potok je asocijacija za savršene tepihe od mahovine, Škurda asocijacija na Stari grad Kotor i ogromne vertikale sa ne tako bogatim površinskim vodenim tokom, Vruća rijeka na jak i nemiran bujični tok koji je do savršenstva uklesao vodeni put u kamenu, Nevideo na dubok i prelep profil kanjona od kojeg se samo malim delom vidi nebo pa se zbog toga tako i zove.

Kakav je osećaj kad pronađete nisku bazena sa smaragdnom vodom ili vodene kaskade, za koje pretpostavljate da ih gotovo niko pre vas nije video?
Osećaj da prolazite tamo gde niko nikad nije je savršen. I to je onaj pravi osećaj totalne divljine i zabačenosti. Do savršenstva isklesano kamenje, skulpture zidova, tirkiznozelena i kristalno čista voda, bogatstvo biljnog i životinjskog sveta, najrazličitiji bazeni, sifoni, amfiteatri u steni svakako su nešto što pre svega treba doživeti.

Kako izgleda „hod“ kroz kanjon kada je jedna noga na jednoj strani, a druga na drugoj i kada je mesto prolaska uže od čoveka?
Hod u kome je jedna noga na jednoj strani, a druga na drugoj je najuobičajenija stvar u kanjoningu. Prolazimo ponekad kroz izuzetno uske delove i u tim situacijama neki od članova tima mogu da se provuku dok drugi ne, ali uvek postoji rešenje kako proći ili izbeći određenu prepreku.

Na ulazu u kanjon meštani vas služe medom i hladnom vodom... Ko vas čeka na izlazu?
Na izlazu nas najčešće ne čeka niko jer je teško predvideti tačno vreme izlaska iz kanjona, osim u situacijama kada je to neophodno. To su situacije kada je izlaz iz kanjona u nekom većem jezeru ili reci, a nema prilaznih puteva, pa je jedina opcija transport čamcem. Bez obzira na mogućnost izlaza, uvek postoji osoba van kanjona koja je obaveštena da smo unutra i o kompletnom našem kretanju.

Sve fotografije, tekstovi i materijali sadržani na ovom sajtu su zaštićeni međunarodnim zakonom o autorskim pravima i ne smeju se reprodukovati, distribuirati i postavljati na drugim sajtovima bez prethodne pisane dozvole vlasnika. Predrag Vučković kao fotograf i Extreme Canyoning Team su vlasnici i autori svih materijala sadržanih na ovom sajtu (sa izuzetkom materijala saradnika).