EXTREME CANYONING TEAM U KANJONU MEĐUREČKI POTOK

Share on Facebook

Naš tim se pred kraj godine ponovo našao u avanturi kroz kanjon kojim smo otvorili sezonu 2013. godine. Iako je jesen svoje boje polako počeo da sakriva, ovaj prolazak nije bio ništa manje atraktivan od prethodnog, bar što se tiče adrenalina i uživanja kod članova ekipe. Kanjon Međurečki potok sa sigurnošću spada u red najlepših kanjona u našem regionu. Nalazi se na Crnogorskom primorju, na svetoj planini Rumiji odnosno na njenom istočnom kraku ka Albanskoj granici.
Do kanjona se stiže relativno lako tako što se od  Bara krene starim putem za Ulcinj odnosno ka Albanskoj granici. Posle Pečurica na putu ka Vladimiru u jednom trenutku je uočljiv kanjon u daljini sa leve strane, a raskrsnica na kojoj treba skrenuti levo je karakteristična po drvetu koje se nalazi tačno na sredini puta na koji treba skrenuti. Posle skretanja ima dosta manjih puteva od kojih treba pratiti onaj koji vodi za selo Međureč. U početku asfaltirani put ide uz reku, a zatim se pre mostića treba odvojiti desno na tvrdo betonirani put uz brdo sa jakim usponom. Ovaj put se prati sve do prevoja, odnosno sve vreme dok put ide uz brdo i tu se treba parkirati i pripremiti za kanjon. Sa ovog mesta je jedan od lepših pogleda na kanjon, a lako je i uočljiv vrh Rumije. Posmatrajući kanjon u dubini levo sa oštrih komada stenja, deluje dosta lako i kratko za prolaz kao i put za izlaz do betoniranog puta dole niže, ali to je samo optička varka ili iluzija. Kanjon karakteriše nešto više od 10-tak veličanstvenih vertikala od kojih je skoro svaka jedinstvena na svoj način kao i vodeni tok koji nikada ne presušuje.
Ulazak u kanjon, odnosno pristup prvoj vertikali je jednostavan uz pomoć markirane staze koja počinje nekih 50 m niže od pomenutog prevoja ka selu Međureč. Posle desetak minuta hoda nizbrdo stiže se do vodenog toka i direktno do prve vertikale. Kanjon je solidno opremljen u vidu duplih veštačkih sidrišta u steni. Prva vertikala je ujedno i najveća u kanjonu sa nešto preko 30 m, mada ima još nekoliko približne veličine. Ova vertikala, gledajući odozgo, deluje zastašujuće u periodu jakih i srednjih voda jer se voda pri padu na polovini vertikale odbija i prska na sve strane. Sam ulazak u ovu vertikalu je nešto nezgodniji za početnike, zbog niskog sidrišta i previsnih detalja u samom startu, ali je zato donji deo za pravo uživanje jer se sastoji od široke ploče prekrivene najfinijom mahovinom gde se voda ravnomerno razliva. Posle prve vertikale, dolazi kraći deo hodanja po eksponiranom i blago zaraslom terenu sve do sledeće serije koju čine dva tri vodopada u nizu približno istih veličina. Ovaj deo moguće je i proći serijom većih ali i opreznih skokova u vodu. U periodu izuzetno velikih voda, ovaj toboganski deo kanjona je jako opasan jer su vertikale poređanje u seriji odnosno odmah po završetku jedne počinje druga, i teško je izaći iz vode i vertikale razdvojiti. U svakom slučaju, iskoristili smo priliku da napravimo i usnimimo nekoliko lepih skokova. Dalje kroz kanjon vertikale se odlikuju svojom raznolikošću, a i sličnošću u vidu mahovine koja je prisutna na svakoj vertikali, što ovom kanjonu daje posebnu lepotu. Takođe, sa izuzetkom prve, vertikale su u ovom kanjonu raspoređene uvek u seriji od po dve-tri u nizu. Litice i nisu tako izražene, pogotovu pojedine uvale na levoj obali, ali zato krušljivo i trnovito zarasle sigurno jesu. U jednom trenutku, neposredno pred seriju od dve velike vertikale, kanjon se otvara ka jugozapadu i suncu, a difuzno svetlo je na najbolji način "otvorilo" jesenje boje lišća i nove vidike ka moru. Na ovom mestu, postoji  vodozahvat pitke vode sa crevima za odvod kao i prelivna kaptaža za piće, tako da je mesto pogodno za pauzu. Vreme je polako izmicalo u ionako kratkom novembarskom danu pa smo bili prinuđeni da požurimo. Pred kraj kanjona treba istaći jednu od lepših vertikala sa izvajanom dvoranom koju smo prošli u sumrak bez fotografisanja.
Izlazak iz kanjona je svakako tema na kojoj treba poraditi u budućnosti. Prvo se ide nizvodno niz zarasli voden tok. U jednom trenutku se provlači ispod oronulog i jedva držećeg mostića u trnju. Posle ovog dela, teorijski postoji brza i lagana staza koju ne pamtim kada smo poslednji put u celosti ispratili i koju vremenom sve više guta trnje i korov. Ovog puta, izlazak se pretvorio u izrazito trnovito i mračno tumaranje sa lampama na maloj površini poput lavirinta sa čestim vraćanjem i promenom pravca. Teren je gust, trnovito travnat, kamenit, terasasto slojevit ali zato nikada u životu nećemo pamtiti slađi nar sa drveta!

Text: Miloš Radević/extremecanyoning.com
Photo: Predrag Vučković/extremecanyoning.com

Share on Facebook
Share on Facebook

Sve fotografije, tekstovi i materijali sadržani na ovom sajtu su zaštićeni međunarodnim zakonom o autorskim pravima i ne smeju se reprodukovati, distribuirati i postavljati na drugim sajtovima bez prethodne pisane dozvole vlasnika. Predrag Vučković kao fotograf i Extreme Canyoning Team su vlasnici i autori svih materijala sadržanih na ovom sajtu (sa izuzetkom materijala saradnika).