Ekstremna avantura, ekstremni kanjon – Kanjon Grlja

Share on Facebook

Kanjon Grlje se nalazi na Prokletijama, na samoj granici između Crne Gore i Albanije u mestu Vusanje odmah posle napuštene karaule. Samo ime Prokletije simbolizuje prirodne odlike ovog kraja: neprohodnost, divljinu, kruševitost, ličnu nesigurnost... Reka Grlja izvire u dolini Ropojani iz nestvarnog jezerceta "Savino oko" ili "Skakavica" kako ga naziva lokalno Albansko stanovništvo. Reka je karakteristična po kristalno čistoj i ledenoj  vodi, konstantne temperature 6 stepeni. Već posle par kilometara obrazuje kanjon koji ne možemo svrstati ni među duboke, a ni dugačke ali uvek ćemo mu pristupati sa velikim strahopoštovanjem. Razlog tome leži u uskim i glatkim procepima ovog kanjona gde uglavnom cirkuliše velika količina jezivo hladne vode. Kanjon je jako popularan i poznat u narodu jer se nalazi na početku mnogih planinarskih, alpinističkih i speleoloških staza sa izrazito pristupačnim i vidljivim prvim vodopadom i kazanom.

Iako je bio visok vodostaj, odlučili smo se za ovaj kanjon svesni svih opasnosti i odgovornosti. Šatore i kamp smo postavili i uredili pored samog ulaza u kanjon tako da nismo bili uskraćeni buke i huka koje stvara voda. Lak pristup i blizina ulaza nam je dala dovoljno vremena da dobro isplaniramo svaki korak u kanjonu kao i neophodnu opremu. Pre samog ulaska u kanjon ispratio nas je veliki broj lokalnog stanovništva sa kojima smo imali mnogo više nego odličnu komunikaciju i saradnju, a usput je pala i po neka zajednička fotografija. Prvi vodopad smo lako obišli zbog velike količine vode kao i dobrog prirodnog sidrišta, drveta, koje smo imali sa leve strane kanjona ali svakako prepuni isčekivanja onoga što sledi u nastavku kanjona.

Već na drugom vodopadu, vodostaj je bio značajno veći zbog dela reke koji ponire i pojavili su se prvi problemi. Voda je bila toliko jaka i bučna da je komunikacija bila skoro nemoguća. Ta količina vode je išla u mlazu na sredinu drugog kazana praveći jake vrtloge pa je u početku delovalo kao nemoguća misija proći dalje. U prilog tome je išlo i to što na mestu gde se završavalo spuštanje niz uže u vodu je stajalo dosta odbačenih dečijih lopti koje je zarobio ovaj vrtlog. Takođe, vrtlog je neverovatnom brzinom mrsio ostatke užeta koje smo koristili i sa lakoćom pravio zamke članovima tima. U situaciji kada velika količina vode u mlazu preti da vas uvuče u centar potpomognutom vrtložnim strujama odozdo, trebalo je naći načina i nekako se provući i nastaviti nizvodno dalje. Na ovom delu smo sigurno izgubili više od sat vremena, a da pritom nismo odmakli skoro uopšte od početka. Posle prvog preplivavanja, napravili smo gelender od užeta kako bi ostali članovi tima što brže i lakše prebrodili ovu prepreku. Kasnije su se nastavljali manji vodopadi ali i manji procepi i kazani koji su svoje vrtložne zamke na drukačiji način smislili. Glavni problemi su bili kada se pravac vodopada ne poklapa sa pravcem vodonog toka tako da bi pri ulasku u mali kazan vodena struja konstantno vukla u krug odnosno po obodu kazana i tako vraćala ka vodopadu umesto ka mestu gde voda otiče dalje niz kanjon. Sličan scenario je nastupio i u nastavku što znači dosta energije i timskog rada za prvog člana tima koji bi uspeo da izađe iz kazana, a odmah posle toga razvlačenje užeta vodoravno unutar samog kazana za ostale članove tima. U ovim situacijama jako je bilo važno voditi računa o pravovremenom skidanju sa užeta, pre ulaska u vrtložnu vodu zbog mogućih opasnosti. Baš u jednoj takvoj, naizgled, lakoj situaciji, posle malog vodopada i bez kazana i vrtloga ali jako uskog dela gde otiče voda prilično smo se nagutali vode. Ne pravovremeno skidanje sa užeta ovde može biti fatalno jer vodena struja duž uskog dela konstantno vuče na dole.

Fotografisanje ovog puta je bilo skoro nemoguće i samo jako želja i energija Predraga Vučkovića je ovo demantovala. U prilog tome je išlo i to što je dan bio oblačan, a u kanjonu zbog zatvorenosti na mnogim mestim mrkli mrak. Vreme provedeno u vodi je odmicalo strahovito, a samim tim dejstvo adrenalina je polako slabilo i pothlađenost je bivala sve prisutnija. Koristili smo svaki kamičak ili upor u steni, iako ih je bilo jako malo, da bar na kratko izađemo iz vode ne bi li se bar malo ugrejali i odvojili od ledene vode. Na mestu poznatom od ranije i prvom mogućem mestu gde smo svi mogli da izađemo iz vode na glatku i klizavu stenu, napravili smo pauzu. Tu smo jeli voće i čokoladice uz vreo čaj iz termosa ne bi li povratili snagu i temperaturu koja nam je više nego ikada bila potrebna. Posle pauze oprezno smo krenuli dalje, znajući da nas čeka najveći vodopad u kanjonu kojem je jako teško pristupiti zbog vode koja se preliva i preti da povuče niz vodopad mimo kontrole. Opet pažljivo uz pomoć užeta i uz timski rad polako smo prilazili ovom vodopadu ne bi li postavili sigurnu instalaciju od užeta za pristup. Takvu sablasnost i iščekivanje nemoguće je prepričati, a slike vode koja preliva u ambis, vuče i puši oivičena uglačanim zidovima stena, izlazeći polako iz mraka ostaju urezane za ceo život. Posle pažljivog postavljanja instalacije od užeta i prebacivanje tima na skučenu policu pored, prejašući samu uglačanu ivicu vodenog toka i vertikale spremamo se za abzajl. Iako već satima u promrzloj vodi, raspoloženje naglo raste jer se kraj kanjona približava. Vodena sila ovog vodopada je za svako divljenje i respekt zbog visinske razlike od preko 30m. Kraj kanjona počinje sa dosta plivanja i mračnih delova sa dobro poznatim granjem kao preprekom na samom kraju kanjona. U ovom delu bez lampe je nemoguće funkcionisati. Mi smo uspeli dobar deo granja da oslobodimo i očistimo, a samim tim nama, a i ostalim grupama olakšamo prolaz. Ovo je u svakom slučaju ona tamna strana kanjona, ne samo zbog svetla već i zbog puno zarobljenog smeća. U takvom nemilom okruženju uspeli smo i zmiju da zateknemo na šta nismo pridavali baš ni malo pažnje, iscrpljeni i željni izlaska što pre. Posle izlaska i 6-7 sati provedenih u vodi, vidno raspoloženi i željni nove akcije lagano smo se vratili u kamp.

Kako je ova akcija izgledala iz ugla jednog od naših članova (obavezno pročitati!)

Tinejdžerki posle koncerta omiljenog pevača prilazi TV reporter sa pitanjem; „Možete li mi reći šta vam se najviše svidelo?“ a ona zajapurena, samo što se ne upiški od sreće, dal' zbog pevača ili zbog televizije, sva ustreptala zacvili, „Paa, meni se sve najviše svidelo!“
Prelistavam dogadjaje od proteklog vikenda. Putovanje, kamp, vrhove stenovitih planina, jutarnju izmaglicu, zastrašujući huk ledene vode, glad za vazduhom, hladnoću, strah, bol u mišićima, ozarena lica, logorsku vatru, zvezdano nebo, smeh do suza...
Još dok sam sedeo pored kamenog ognjišta i gledao nestvarnu igru plamena znao sam da ću već sutra žaliti što ovaj dogadjaj nije trajao mnogo duže. Nebo se savilo od težine zvezda jedino mu je dim naše vatre pravio pometnju. Večeru pripremljenu na tom istom plamenu zalivam gutljajima vina, a oko mene krug dragih prijatelja, ljudi koje poznajem godinama. Gledam, svi veseli, čas okrećemo prednju stranu, čas ledja vatri kao da niko nije svestan gde smo bili do pre nekoliko sati. Prošli smo zajedno mnogo kanjona, ronili po morima i okeanima, spavali u snežnim šumama, bili na lepim i na strašnim mestima, ali tek danas sam shvatio veličinu izazova koju postavlja kanjon Grlje. Prolazili smo ga i pre. Bio je pun ledene vode, klizav, mračan, ali nije bilo rečnog toka, te zastrašujuće vodene sile koja nas je vrtela u krug, davila, bacala kao dečije lutke. Trajalo je satima, sagorelo je i poslednju kap energije iz naših tela. Da je jedan posustao to bi značilo katastrofu za ceo tim. Ipak, sreća, iskustvo i fizička spremnost su nam pomogli i ovoga puta. Sećam se da smo se smejali naivnim komentarima meštana koji su stajali okupljeni dok smo se spuštali u kako oni kažu „rupu“. Krenuli smo opušteno, verujući da je to onaj kanjon koji smo već prošli i koji dobro poznajemo.
Par sati nakon toga sedimo u ovoj tihoj noći uz smeh prepričavajući današnje dogadjaje. Kako čovek brzo potisne sve ružno i iz neprijatnih stvari izdvoji samo lepo. Smejemo se kako sam se bespomoćno  vrteo ispod vodopada umršen u uže, kako je kumovo lice bilo bele boje od hipotermije, kako smo kao čavke čučali na steni površine fićine haube pokušavajući da se bar malo zagrejemo i povratimo snagu. Bilo je smešno i kada sam uhvatio zmiju u mraku, iznad granja na samom kraju kanjona, misleći da je neko postavio sidriše i kroz njega provukao gurtnu. Ipak, te večeri ni vatra nije mogla da istera hladnoću od ledene vode. Zakopčan u toploj vreći iz šatora čujem huk Grlje. Nekoliko puta sam se trzao iz sna misleći da i dalje visim na užetu dok voda pada preko mene.
Sunce obasjava vrhove Prokletija topeći rosu sa šatora. Žar od sinoćne vatre krije se ispod pepela. Dovoljno je bilo par suvih grančica da se vatra ponovo rasplamsa. Pokušavam da memorišem detalje prirode koja me okružuje. Da li je bilo lepše juče ili danas. Juče strepnja pred ulazak u kanjon, danas slatko zadovoljstvo od preživljenog napora i neopisiva radost zbog uspeha.
Kada malo bolje razmislim, i meni se SVE najviše svidelo!

Share on Facebook
Share on Facebook

Sve fotografije, tekstovi i materijali sadržani na ovom sajtu su zaštićeni međunarodnim zakonom o autorskim pravima i ne smeju se reprodukovati, distribuirati i postavljati na drugim sajtovima bez prethodne pisane dozvole vlasnika. Predrag Vučković kao fotograf i Extreme Canyoning Team su vlasnici i autori svih materijala sadržanih na ovom sajtu (sa izuzetkom materijala saradnika).